restkkeepenal

Goli, mokri i stvarno zgodni momci (Foto)

restkkeepenal | 09 Јануар, 2019 09:48

James EllROY Veliko Ništavilo

❤️ Click here: Goli, mokri i stvarno zgodni momci (Foto)

Title: Re: Moja zlodjela Post by: MOTORISTA on June 20, 2014, 07:25:26 am Odlični su oni svake godine. Title: Re: Moja zlodjela Post by: Vladimir Ivanović on June 25, 2012, 09:03:58 pm Kad vidim ovaj termometar da napišem nešto kako je biti u tenku u pustinji Kuvajta, Kine, Pakistana itd. Negde bi morala da bude okačena srpska zastava.

Sve vreme je bila na prvoj liniji fronta zajedno sa Srpskim vojnicima. Prodao Haso svog papagaja Hrvatu. Malo se sramim :oops: pa sam spor.

Ruke su mu svezane na leĊima, ĉvrsto, iako to njemu djeluje labavo zato što mu je koţa oderana pa krv podmazuje konopac. Posted on Prošlog leta zbog izuzetno loše finansijske situacije nisam mogao sebi da priuštim pristojan odmor na moru,nekoj banji ili planini. Praksa je kad sve funkcionise, a niko ne zna zasto. Kakvo je to pitanje? Ako ste u škripcu s vremenom ili se ne osjećate najbolje, možda forsiranje i nije najbolja ideja.

James EllROY Veliko Ništavilo - Naišao je autobus ušli smo bio je poluprazan. U jednoj ruci časa vode, a u drugoj aspirin, pa nudi Fati..

ZA SFRJ BILO JE VIŠE DUHA Kud se dede nekadašnja duhovitost? Gde nestadoše onoliki šereti? Su čim ćemo jadni u Jevropu? Kakvi ćemo biti kad nam vreme zaista postane novac kad smo smorni i sumorni i kad smo švorc? Nema više dobrih viceva. Zamukli su i naši legendarni aforističari iako bi logično bilo da im ova vremena idu naruku. Nema se danas u Srbiji čovek čemu čestito nasmejati. Neka priča ko šta hoće o tome da su vremena teška,a situacija ozbiljna; ja ne pamtim vreme kada ovde vremena nisu bila teška i teža od ovih , a situacija ozbiljna, pa ipak do pre petnaestak godina, bolje srpske kafane bile su svojevrsni smehotresni kabarei. Da i ne govorim o bufonerijama u pozorišnim bifeima. A kad smo već kod pozorišta - i komedije se sve ređe stavljaju na repertoar. Samo će mu se kasti. Odsustvo duhovitosti, pozitivnog lakrdijašenja, prostonarodski - svakovrsne zajebancije - uopšte ne znači da smo postali ozbiljno sumorno društvo, kakva je na primer bila Pruska Fridrija Velikog; to u našem slučaju znači nešto mnogo gore - da ovde više nema duha. Ali ni to još nije najogore, i teolozi i filozofi se, naime, slažu da duh obitava isključivo tamo gde i sloboda. Pošto i teolozima i filozofima verujem više nego aktuelnim spin doktorima i analitičarima, moram zaključiti da je za autokratske vladavine druga Starog i SFRJotovskog vakta paradoksalno ovde bilo više slobode nego danas u - doduše na silu - samostalnoj i demokratskoj Srbiji. Sloboda se ne iscrpljuje isključivo nesputanošću kretanja i papirantim spiskom ustavnih i zakonodavnih lepih želja. Sloboda je, možda više od svega toga, mogućnost oslobađanja. U tom smislu, pod čvrstim Valterovim režimom mogućnost oslobađanja je bila snažan vetar u leđa svim ljudima koji su težili oslobađanju. I ta težnja se manifestovala, istovremeno vršeći tihi rad oslobađanja, na dva načina: kao opšta i osvežavajuća duhovitost i kao vrhunska umetnost. Nije se nastavilo sa procesom oslobađanja. Po običaju, stalo se na pola puta. Mogućnost slobode je osujećena sumulakrumom slobode. Tu sistemsku grešku petooktobarskog prevrata instinktivno su iskoristili svi oni koji vrhuncem slobode smatraju činjenicu da nisu u zatvoru mada bi mnogima tamo bilo mesto i ti su se razbaškarili u svojoj prirodnoj sredini - zatucanosti i neslobodi. Bojim se da smo dospeli u ćorsokak. Da ćemo se načekati dok ponovo ne krenu bar dobri vicevi, ako ne i više forme duhovitosti i duhovnosti. Jer, potegne li se pitanje slobode, deržavnici upiru prstom na papirnati višepartijski sistem, slobodu govora i na bla,bla, bla. S tim da profitabilni sistem neslobode sada nasiljem održavaju navijači i patriotske NVO. Nadam se da ćemo ga uskoro čuti. Piše: Ilija Marković Prijateljstva prestaju kada se ljudi upoznaju. Vasil i ja se još nismo upoznali — da ne rizikujemo. Od tada ga pratim nisam jedini i radujem se njegovim uspesima. Da ga nema, trebalo bi ga napraviti. Pogotovo što dobar satiričar mora da bude kao Isus. Mudar, pravedan i da živi od hleba i vode. Kad objavi svoj najbolji politički aforizam, sluti, čekaće ga rezervisano mesto u čituljama. Valjda zato što su mrtvi van životne opasnosti?! Otkad teče između Kaina i Avelja, Vardar je sinonim za Makedoniju. Kao što između Avelja i Kaina Drina krivuda između srpskih zabluda. Nije baš neka vest da se država i crkva ponovo ujedinjuju, te da nas spremaju za zagrobni život: crkva propisuje postove, država ih sprovodi. Što se tiče tradicije, ne prenosi se više s kolena na koleno, već — između. U stvari, nekada je bilo s kolena na koleno, a sada - s lakta na lakat. Život je borba do poslednjeg, međutim, kako se možemo boriti do poslednjeg, kad je narod izabrao poslednjeg da bude prvi. Nije smeo da reskira. On je prvi među jednakima, mi poslednji među sebi ravnima. Ohridski okvirni dogovor je kao goblen. Ubadanjem neko će doći do celovite slike. Slika predsednika postala ja kao ikona. Narod stoji ispred nje, mrmlja nešto i krsti se. Preslišava se da li može da izdrži bez vode pet dana, bez hrane — deset, a bez demokratije — ceo život. Narod se hrani demokratijom, a demokratija jede narod. Demokratija u našoj zemlji nije zakopana. Još joj vadimo dušu. Televizija zatupljuje ljude i životinje. Jedno je sigurno: još nisam video životinju koja gleda televiziju. Čobani tvrde da stoka nema nikakve političke ambicije. Naravno, neka goveda ne dele takvo mišljenje. Mene nemojte računati u stočni fond - to mi je samo način življenja. Za to što nema pas gde da me ugrize krivi su kerovi. Toliko smo utanjili da ni savest nema za šta da nas ugrize. U prošlom životu bio sam Glupi Avgust. U ovome glup sam preko cele godine. Želeo sam da budem najpametniji na svetu. Ali kome treba takva budala?! Ovakve budale majka više ne rađa. Zato se prešlo na kloniranje. Neki političari su se srasli sa govornicom samo zato što su od istog materijala. Zalutali u politiku drve o evropskom putu. Jašući magarce krenuli su ka Evropi. Da nismo na pragu Evrope, ne bi svi brisali noge o nas. Uverili smo se da je Evropa kompletna. Samo smo joj mi falili. U međuvremenu je visoka delegacija vanzemaljaca posetila našu zemlju. Dočekala ju je delegacija istog sastava. Dogovoreno je da susret između naše omladine i Evrope bude izvan granica naše zemlje. Idući prema Evropi svratili smo u Hag. Hag je grad kao i svaki drugi. Turistička putovanja i te kako deluju na emocije. Kada sam upoznao svoju zemlju — zaplakao sam. I dok se u našem podneblju ukrštaju ruže vetrova i jebivetri, naši prave cunami. Kad biste jebivetrima oduzeli imunitet, ubila bi ih promaja. U mojoj zemlji nema masovnih grobnica. Osim ako ne računate moju zemlju. Voleo bih da uđem u politiku, ali me je strah da me jednog dana ne uhvate. Kad su bili na vlasti, bili su strah i trepet. Sad trepere od straha. Naša je Vlada najduža: glava u oblacima, dupe u fotelji. Fotelje su za velike zadnjice. Male ne mogu da stanu u njih. Kad mu dođe iz dupeta u glavu, postaće Govno Koje Misli. Misli da je papa. Jer mu je stolica sveta. Vlast je rešila da štedi. Umesto skupih gorila zaposliće obične majmune. Izgleda da je Vlada preterala sa štednjom. Radi s pola mozga. Pošto je Skoplje srce Makedonije, mozak još nismo pronašli. Mali mozak je ne samo po Milošu zarobljeni um - u senci velikog. U Vladi se poštuju različita mišljenja. Čak i ako dolaze od istog čoveka. Naša drama nema činova. Sve je u aktima. Fakat da imamo više lopova nego naučnika je korpus delikti da lopovi uče brže nego naučnici. Lopovi su među nama, a mi među njima. Od lopovluka se može pošteno živeti. Redovno gledam emisije o ruskoj mafiji. Daleko su od naše. Zbog afere u urbanizmu, zabranio sam ženi da pravi tortu na dva sprata. Sa ženom se tucam samo na Dan veštica. Kada joj čestitam praznik. Dosta mi je veslanja. Molim boga da brod potone. Prvi znak da ste potonuli je ako svi oko vas ćute kao ribe. I bez molbe naš brod je postigao maksimum. Potonuo je do dna. Slepi putnici su napustili brod koji tone. I otišli u Skupštinu. Ispred Skupštine nema kontejnera. Da bi naši slepci mogli da čitaju zakone, pišemo ih Brajovom azbukom. Postim sedam dana u nedelji. Ostalim danima tražim hranu. Deo naroda hrani se po narodnim kuhinjama. Oni srećniji — po kontejnerima. Za sreću ne treba mnogo. A nekad čak ni malo. Malo po malo — nimalo. Bog je izrazio želju da nam pomogne. Razočarao se kad je video da ni on nije svemoguć. U ime oca, sina i svetog duha član sam tri partije. Juče sam ušao u koaliciju s đavolom, a već danas živim ko bog! Samo jednom se živi. Od pokojnika zavisi da li će biti dan žalosti ili masovno veselje. Živi spomenici nas žive jedu. Manje spomenika — više životnog prostora. Živi zavide mrtvima, mrtvi živima, a nama — baš niko. Ne daj bože da vlast postane idealna. Vasil Tolevski ne bi mogao da napiše satirični aforizam. Као и у вину, и у овој књизи налази се истина. Истина о Србији данас црна је као и вино, црна као и корице књиге, као и црни хумор у њој. А и много тога у нашем друштву и држави постављено је наопако, што сјајно и верно симболизује наопако исписани назив ове књиге. Ликовно решење корица урадио је Милан Бештић који се све више потврђује и афирмише и у овој уметничкој области. Милана Тодорова познајемо више од три деценије као изванредног аутора афоризама и сатиричних прича. Аутор је у овом делу исказао своје песничко и сатиричарско умеће и пред читаоце подастро песме високог уметничког нивоа и снажне унутрашње кохезије. На црно-црним пољима печатане су 64 песме, сврстане у пет тематских поглавља. Основно осећање које стихови дочаравају јесу изневерена осећања и изгубљене наде. Песме Милана Тодорова веома су различите по форми и тематици, а одликују се духовитошћу, проницљивошћу и бриткошћу. У његовом уметничком фокусу су издајство националних интереса, демографска осека и смањивање државне територије. Мисао у стиховима Милана Тодорова није спутана због метрике, слога и форме. Напротив, песник јој даје пуну слободу да се разигра и буде лепршава. Јер да се на државне ослонимо, Не би се надао бољим данима! Змај Јова је, што се ређе помиње, и најзначајнији српски сатирични песник. Балада о воћкама Срби за себе верују да су изразито духовити. Чак да у томе претерују и да им на свету нема равна. То ће рећи да је национална духовитост ирационални сербски ендемски феномен, настао још у фази распоређивања небеских народа по висинским сферама. Оно јест, има овде много умног света који уме лепо да мисли, па да у свему што изгледа озбиљно пронађе семе апсурда, смешног лудила или лудачког смеха. Један је геније дефинисао хумор као амбијент у којем будала покушава да направи важне ствари. Наравно, да се оваквом одређењу нема шта замерити, али недостаје бар још једна допуна, а она се тиче дефинисања будале као таквог. Исти геније Емброуз Г. Признао је да у томе није успео, бар не потпуно и да му после тог мисаоног саплитања више није било до тражења посебних будалина које раде свој посао, као и сви други. Није посао сатире да броји будале, нити да се њима бави. Много је горе кад се будала бави сатиром. Онда је то, може бити, заслужена криза духовности. Видимо је тек онда кад нам више није јасно чему се смејемо. Исте вечери, у дуелу са мајстором реплике опробала се нека надобудна времешна леди, која је на сваки начин желела Шоову пажњу. Шта се, у ствари, догађа са српским хумором, а поготово са сатиром? Афористичари се хвале да су међу најбољима на свету. Али то је већ давно испричани хаику луцидности. Станислав Лец је исписао својих двадесетак најбољих изрека, а онда су његови бројни имитатори углавном свели већ окончани посао на боље или лошије резбарење оригинала. Тако се појавила ресавска група афористичара, који преписују један од другога, вртећи се у истом афористичком кругу од ретке луцидности до владајуће тривијалности, без идеје како да се из круга избаве. Српска читалачка публика, засићена животом апсурда има све мање разумевања за српску сатиру. Уопште, тешко је написати било шта што би било луђе или апсурдније од убоге стварности. Њено преписивање био би скуп најневероватнијих сатиричних огледа, али у то нико не би могао да поверује кад ова лудачка поворка протутњи кроз нашу трагикомичну историју. За такав оглед овде дара нема. Но, не будимо надобудни! Нисмо ми прваци лудила или апсурда, нису само наше будале смешне само због тога што су на важним местима. Као што нисмо у духовитости прваци света, тако нисмо ни у лудости, мада је у ово друго теже поверовати. Чинио сам то у настојању да напишем књигу која би што је мање могуће личила на стварност. Ништа није вредело, живот је био маштовитији од било какве, од било чије фантазије. Дивал је на Хаитима наредио да се побију сви пси црне боје, јер је веровао да је један од његових непријатеља преузео обличје црног пса. Антонио Лопез де Санта Ана је сахранио сопствену ногу, приредивши јој величанствен погреб. Анастазио Сомоза Гарсија из Никарагве имао је у дворишту резиденције јединствени зоолошки врт, са две врсте кавеза. У једнима су биле дивље животиње, а у другима његови политички противници. Диктатор из Салвадора, Мартинез, наредио је да се светла у држави прекрију црвеним папиром, верујући да је то најбољи начин за одбрану од богиња... Сатиричари и други писци мораће да се врате стаљинистичкој езоповштини и нејасној симболици: метафорама, параболама и другим стилским фигурама парадокса. Али, независно од тога, гасе се најпознатији сатирични часописи. Ошишани јеж, који је благо нама поживео више од 70 година, можда је и почино, не зна се. Практично је био на слабашној инфузији још пре неколико година. Док је аутор овог штива био уредник текста у Јежу, успели смо некако да створимо кратку телевизијску форму сатире, али нас је угасио тадашњи градначелник Београда Небојша Човић, по налогу прве другарице. Јеж се довијао колико је могао. Сатире се више нико није бојао, Милован Витезовић је последњи који је судски прогањан због исмевања власти. А онда је постао њен део. Они су се сами јављали, као регрути у трупама нове политичке моћи. Јеж је ипак пао због недостатка идеја, због сувише овлашне сатиричне симболике и кадровског краха. У историји од седам деценија, за Јеж су писали највећи српски писци. Пред распад ко је стигао и ко је хтео. Може бити да Јеж није готов, пошто се осећају покушаји његове обнове простом ћелијском деобом. Кад није могуће да постоји један, изгледа да су формирана два. Удружење новинара Србије окупља групу младосатиричара са маторим управним одбором, а Радивоје Бојичић је већ направио нову верзију, и то у просторијама Клиничког центра Србије. Идеално место за ургентну интервенцију. Није опстала ни Страдија, настала на духовном капиталу Радоја Домановића. Неколико покушаја да се она оживи, показало је да оснивачи и ствараоци нису имали духовне енергије за такав подухват. Текстови су били само бледа успомена на блистава времена српске сатиричне приче. На крају, Страдију су престали да читају чак и аутори, а покушаји да она преживи само на танушној афористичкој грађи били су узалудни. Можда је Петар Лазић искорачио најдаље у модерним временима. Ишао је у два правца, користећи предности радија и мане штампаних ствари. Био је то урнебесни хепенинг при најави велике пропасти. Позориште на Радију 202 престало је да постоји кад су његови јунаци били уверени да су прерасли медиј који их је створио и отишли у естраду. Бина је појела све што је било добро, пре свега добре писце који ту нису имали, нити желели било шта да траже. Од савршене радио—сатире настала је испразна, популистичка кич—забава, лишена свега из чега је настала, па је као таква природно нестала у експанзији неукуса. Лазић није био лењ, него је ишао даље: створио је Нашу крмачу, сатирични оглед чији су ствараоци секли месарском сатаром. То није обесхрабрило Петра Лазића, једног од најобразованијих и најталентованијих српских сатиричара данашњице. Поново је кренуо на два колосека. Са групом пријатеља формирао је часопис Бре, неку врсту алтернације Ферал Трибјуна у нас. Дакле, хибридно гласило са озбиљним и сатиричним логовима. Још се не зна да ли је тамо била озбиљнија сатира или сатиричнија сериозна анализа, али то је био сасвим добар, чак веома добар часопис. Изгледало је како нема разлога да се угаси лист, а још мање Радио Бре. Бре није имао моћ да наплати дуговања и умро је од глади. Ако не бројимо два млада фетуса јежића, који се кобељају у српској насилничкој стварности, других сатиричних листова или емисија нема. Има неких покушаја на радио Индексу, али то су огледи без много дара. Добро, треба покушати и тако нешто. Све то, међутим, не значи како српске сатире нема. Можда смо у амбијенту где она управо доживљава своју невероватно оригиналну инверзију и ситуирана је тамо где су изабрани народни представници, где је власт. Можда нам сатиричари или сатирични листови неће бити потребни, него само преписивачи. Они би само сабирали оно што се говори на високим местима. Ако се те несу вислости очисте од припадајуће, али за литературне потребе сувишне простоте, ето нама света за којим је чезнуо овде већ речени Еброуз Г. Луде ће владати нашим духом, а умни само скупљати њихове мисаоне секрете. То, наравно, јесте одвратан посао, али нешто се радити мора. Ко нам је крив што смо пристајали да бирамо то што смо изабрали, или да нам господари духа буду они који немају свој. Зашто смо допустили да нам се подсмехују они који су сваког подсмеха достојни? Само због тога што нам је тако било лакше. Има много воћки у земљи Србији које се пију после дугог врења! Popović, D BEST OF... Da je aforizam orgazam duha, Zoran T. Popović dokazuje na svakoj strani, u svakom redu, između redova. Kad je vrag odneo šalu, na scenu je stupio satiričar. Te godine kukuruz je totalno podbacio. Ima dva svedoka da nije bio u partizanima. Ja ne bežim od onoga što sam rekao, već od onih koji su čuli šta sam rekao. Valjda zato što je peta kolona fenomen prve vrste. Rasulo ove zemlje nije nastalo preko noći. Za to su bile potrebne decenije organizovanog rada: jedan radi, a trojica gledaju šta mu je. Treba mu verovati na reč. Kao junak socijalističkog rada, godinu dana nije primio platu. Inače plate su iz dva dela - od šake do lakta. Kad platu primi iz dva dela, ne zna koji mu je. Postigli smo ogromne uspehe na svim poljima, za koje još niko nije preuzeo odgovornost. Ubeđen je da bi Srbi preuzeli odgovornost da znaju šta su uradili. Ni komšija ne misli drukčije. Nikako da mu crkne krava. Ne znam zašto mi to radi. Radi reda, crkao mu bik. I dok se mi radujemo, naša krava samo što ne svisne. Nakon svega, inteligencija nije bila uz Vođu. U pravu su oni koji kažu da ga je izdala pamet. Međutim, odliv mozgova je dokaz da mi imamo pameti za izvoz. Što je slučaj i sa istinom o Srbiji. Kad obiđe svet, vrati nam se u vidu bumeranga. Naš bumerang je najbolji. Vraća nam se više puta. Kosovo je kolevka srpstva koju danas ljuljaju Albanci. Međutim, da je Veliki Srbin ljuljao Marka, ne bi se rodila ideja o Velikoj Srbiji. Niti bi veća riba gutala manju, Velika Srbija — Srbiju. Srbija je moderna država. Njeno društveno uređenje je poslednji krik demokratije. Demonstranti su zahtevali više slobode i demokratije. Zahvaljujući organima reda i mira, dobili su što su tražili. U Policijskoj akademiji glavni predmet je vaspitna palica. Pendrek postupa po naređenju, vaspitna palica — po bontonu. Policijska stanica je razglasna. Uzvici podrške mešaju se s vapajima zapomaganja. Čuje se samo aplauz. Njime se može štošta zataškati. Pošto laži i krađe nisu primerene komunističkom moralu, na njih se ne treba ni osvrtati. Policija ne hapsi kriminalce, da je javnost ne bi dovodila u bilo kakvu vezu s njima. Interesne sfere podeljene su na ravne časti. Svako radi svoj posao. Komunisti su se prerušili u demokrate, ali im varka nije uspela. Narod ih je prepoznao i opet glasao za njih. Stoga se postavlja pitanje: kako verovati narodu koji jedanput glasa za jednu, a drugi put za iste? Istina je bila najjače oružje do pojave televizije. Da prozor u svet nije puškarnica, ne bi se istina zaglavila u katodnoj cevi. Cela Srbija je uz TV prijemnike. Vlast nas aparatima održava u životu. Oni što misle da je potrebno uvođenje vanrednog stanja neće da shvate da je rat kod nas normalna pojava. Baš kao i masovne grobnice. Na ovim prostorima oduvek se masovno ginulo. Svi Srbi u jednoj državi. Mi ubijamo njih, oni ubijaju nas. Prirodna ravnoteža ne sme biti narušena. Srbi i Hrvati će se međusobno poubijati - i mirna Bosna. Ko pređe na Drini ćupriju, uđe u Prokletu avliju. Hrvati su sanjali svoj san hiljadu godina. Kada su se probudili, od Srba ni traga, ni glasa. Nema pobeđenih, nema poraženih, nema preživelih. One koji su ginuli za bolje sutra sahranili smo danas. Neupućeni se i dan-danji pitaju: što smo se međusobno ubijali, kad ćemo opet živeti zajedno?! Oni koji misle da se od vazduha ne može živeti nisu dobro savladali tehniku disanja. Možda bismo mogli da živimo bolje, ali nećemo da izazivamo sudbinu. Naravno, mogli bismo i bolje, ali to onda ne bismo bili mi. Nebeski narod nikada nije živeo bolje. Uvek je živeo gore. Gore su podočnjaci, otoci. Ostadosmo i bez Golog otoka. Očigledno, nema više potrebe za Golim otokom. I kontinentalni deo zemlje daje zadovoljavajuće rezultate. U tom smislu, suđenja nevinim osobama značajna su sa stanovišta obogaćivanja teorije i prakse našeg pravosuđa. Glavni sudija nije primetio da je udaren, jer mu pomoćnik ništa nije signalizirao. Osuđeni ima pravo žalbe. Može da se žali kome hoće. Pravi čovek na pravom mestu je naše najveće bogatstvo. Stoga se njegovoj eksploataciji poklanja posebna pažnja. Da nije presedan, ne bi Vođa bio naše blago neprocenljive vrednosti. Još ne znamo koliko nas košta. Ono što ne valja najviše nas košta. Kriza je zahvatila ceo svet, a jedino se kod nas manifestuje. Srbija izlazi iz svetske krize i nastavlja gde je domaća stala. Zato, ako mi pomognete i pozajmite novac, ostaću vaš doživotni dužnik. Redovno obavljam svoje bračne dužnosti, a niko za to ni hvala da mi kaže. Moja žena je čekala princa na konju, ali je morala da se zadovolji polovičnim rešenjem. A što se tiče ravnopravnosti polova, ona ne može da me vidi kad sam pijan, a ja nju kad sam trezan. Popović je davno napisao: kad porastem, biću veliki. Potom je demantovao sebe - ne prestaje da raste. Piše:Jože Volarič Otkad počeh logično razmišljati i bih svestan sebe, u mozgu mi se stvori pitanje: OTKUD — ZAŠTO — ČEMU i — ČIJI…sam! I zatim ono dramatično: od KADA do KADA budem…??? O tim pitanjima su od pamtiveka a zasigurno od praznanosti razmišljali njezini stvaraoci i zatim mnogi ponešto zapisali… najpre u slikopisu - klinopisu… do savremenih - laserskih i još kojekakvih zapisa. Meni laiku ostaje, da o tome samo jednostavno razmišljam i u umu stvaram svoje viđenje razmišljanja, koje povremeno i zapišem… kao što sa tim sada vas davim — uznemiravam, a to mi je i cilj!!! Život čoveka na ZEMLJI je u svojem razvoju prolazio po sličnim putevima… svi smo nastali, boravili i sigurno ćemo umreti na Zemlji… osim jednog psa i prstohvat ljudi, koji su razgovarali i pas lajao na mesecu. Pođimo od onih, koji su skakali po granama drveća… i kada ih je nešto streslo na zemlju, ustanovili, da i po zemlji mogu, pa makar četveronožno bežati od mamuta i drugih zveri… u zaklon, možda najpre u pećinu sa što manjim ulazom kroz kojega zveri nisu mogle, a i dosetio se tadašnji mudrac, da se može sa granjem i kamenjem ulaz zatvoriti. Neki još u takvim jazbinama, a za to su odgovorni oni u neboderima, vilama, na jahtama i u avionima. Već godine 0001 su PISMENI obavezno upotrebljavali znakove — slova — za zapisivanje onoga što su videli i onog što su na osnovu viđenog osećali i o čemu su razmišljali. Svatko hoće biti pametan i ostabiti trag pred sobom! Već tada se događalo, da su mnogi u raznim krajevima sveta videli jednake ili slične događaje i o njima zapisivali, ako ne potpuno identične, a one približno jednake — manje ili više slične misli. Pa preskočimo — brez motke - u TREĆI MILENIJ, kojemu već ističe prvo desetljeće. Pričaju, da je na Zemlji aktivnih dvesto različitih jezika, u kojima većina ima svoje reči za iste stvari i događaje. Makar je za izražavanje i opisivanje mogućnost omeđena sa brojem SLOVA u azbuci — abecedi, a kao što se vidi i dvadesetak slova omogućuje veliki izbor kombinacija… od onih znanstvenih, filozofskih, političkih, ekonomskih… pa do bedastoća, kao što ja sada nastojim dokazati. Uzmimo na primer moj slovenački jezik, makar za sada ima službeno — zvanično 25 slova i za pola ducata pravopisnih znakova, koji su, makar vidno skromni, a izvanredno nužni za upotrebu smisla rečenica, po onoj iz povesti: Ubiti ne, pustiti! Ovom mojem sadašnjem razmišljanju ću dodati i sledeća, zapisana u moju knjigu izbora aforizama, koja je izdata 2001. KADA AFORIZAM HVALI - JE IRONIJA, KADA KUDI - PARODIJA. Piše: Goran Kljajić Što se tiče pojave sličnih aforizama, morali bismo početi od korena, a u ovom slučaju to je definisanje pojmova. AFORIZAM: To je sažeto pisanje, koje može da se primenjuje u mnogim oblastima, a dosadašnji vrhunac je doživelo u filozofiji npr. Kratko, aforizam je forma izražavanja, a on se prikazuje kao suština. To je greška upotrebe ovog pojma. Kao pripadnik neuporedivo više književne kulture poljske , nesumnjivo je da je Lec uticao, svojim dolascima u Beograd, na književnu scenu Beograda, a preko njega i šire. Imaju nešto drugo, a to je usmena narodna književnost, u kojoj je kratka forma izražavanja narodna aforistika veoma raširena, a to su: poslovice, poskočice, doskočice i sl. Odgovor je: Pojavljuju se slični, jer su aforizmi u stvari doskočice, narodna umetnost koja je sad dobila potpise, ali nije izgubila odlike. Naime, oduvek su postojale, po raznim regijama, slične, ali ne baš iste, poskočice, doskočice, poslovice. Pa kad se to prenelo na književnu scenu, onda je sasvim prirodno suštini forme, da se javljaju i slični, ili gotovo identični sadržaji, iako su autori razdvojeni geografski, i nisu plagijatori. Verujem da će tako i ostati, sa malim izuzecima. Ovih dana iz štampe je izašla nova knjiga aforizama «Na evropskom prutu», banjalučkog pjesnika i aforističara Miladina Berića. Da živimo u zemlji i vremenu apsurda odavno je poznato. Ipak, svaki dan neka nova vijest iz svakodnevnog života ponovo nas podsjeti na to. Prije neki dan meteorološki zavodi Republike Srpske i Federacije BiH dali su za isti dan različite prognoze vremena. To je bio mali doprinos našim navodno velikim razlikama. Tako su gledaoci, ničim izazvani, morali čitati program tuđe im i mrske televizije. Nepripremljini gledaoci doživjeli su mnoge neočekivane traume. Regulatorna agencija za komunikacije RAK je obezbjedila adekvatnu odštetu svim teve ovisnicima. Nije bilo uobičajenog upozorenja za gledalačku pažnju. Ova država je samo za zrelu publiku. Prije nekoliko godina u novinama čitam kratku vijest: U osnovnoj školi u Kupresu djeci Bošnjacima, predaje učitelj Srbin, po hrvatskom nastavnom programu. U Bosni postoji čovjek koji se zove Ibrahim Hrvat, koji je etnički Bošnjak, Mladen Bošnjak, koji je etnički Hrvat i Dragan Bosanac, koji je etnički Srbin. Kako napraviti demokratsku državu, kad se toliko ljudi lažno predstavlja!? Svaki prosječan gledalac, dobrovoljni saradnik službe državne bezbjednosti, odmah je u tome prepoznao predskazanje skore propasti Republike Srpske!? Nedavno je policija u Sarajevu prilikom hapšenja većeg broja kriminalaca utvrdila da je nekoliko njih, kao svoju adresu stanovanja prijavilo i navelo Predsjedništvo BiH. Prijatelj mi je rekao da u službenoj biografiji jednog našeg diplomate piše: Završio osnovnu školu u roku. U Mostaru su skoro neki šereti pustili u opticaj novčanicu od 25 KM. Narod je čitav dan razmjenjivao pare, ne sumnjajući da je riječ o lažnom i krivotvorenom novcu. Ovdje je moguća vijest: Ministar je posjetio zatvor Tunjice, i zadržao se u njemu deset godina. Nadrealizam je dostigao svoj vrhunac, tako da se najbolje stvari u ovoj zemlji dešavaju slučajno ili greškom. Nije bolje stanje ni u susjednim državama. Bošnjaci u Crnoj Gori govore bošnjačkim, a u Bosni bosanskim jezikom. Zato nije ni čudno, što se ne razumijemo. Vlada Srbije dala je pare iz budžeta za kupovinu žirafe za Zološki vrt u Jagodini. Žirafa je stigla u ZOO vrt, a predsjednik «životinjske stranke» u parlament i vladajuću koaliciju. Prema pisanju štampe na granici Strbije i Hrvatske uhapšen je Edvard Broz, unuk Josipa Broza Tita. Kakav djeda takav unuk, rekao bi narod. Kako je rano krenuo mali će daleko dogurati, kao i djed, koji je iz zatvora stigao do predsjednika. Za vrijeme predsjedničkih izbora u Srbiji novine su donijele sljedeću vijest: «Radivoj Milutinović, alijas Muja Lopov, izjavio je da će se kandidovati i pobjediti na narednim izborima za predsjednika Srbije. » Bože, kako su se vremena promjenila. Nova vremena, novi običaji. Nekada se za predsjednika biralo stare zaslužne borce, narodne heroje, partizane bez škole, zaboravljene penzionere, «očeve nacije», a danas kojekakvi lopovi? Muja Lopov hoće da bude predsjednik države. Zamislite slogan u izbornoj kampanji: Lopova za predsjednika! Ne ide brate, pa makar i u demokratiji. Na izborima u Hrvatskoj kandidat Stranke penzionera, pozvao je birače da glasaju za njih, jer je to stranka vaše budućnosti. Jedan zabrinuti hrvatski građanin uputio je imejl pisma na adrese vlade, Sabora i predsjednika države i domaćih medija, kojim upozorava da se bliži smak svijeta, te ih proziva što nisu o tome obavijestili narod. Naime, nepoznati planet X 2012 godine će udariti u zemlju. Narod treba biti obaviješten da može kupiti zaliha ulja, brašna šećera, piva i cigara, a i država bi mogla da potegne nešto sledovanja za smak svijeta. Evropa i svijet su poludjeli još ranije. Dva obožavaoca filma «Rata zvijezda» osnivaju crkvu džedaja u Velsu. U Norveškoj su psi policijski dobili status državnog službenika, i u rangu su policajca. Španski parlament dao je čovjekolikim majmunima ljudska prava. Za sada, nije poznato hoće li ljudi uskoro dobiti majmunska prava. U Palermu glavnom gradu Sicilije postoji spomenik i Trg žrtava mafije. U Varšavi se otvara Muzej komunizma. Stanovnici gradića Komsomolska u Ukrajini odlučili su da podignu spomenik «pijanoj svinji». Policija u Meksiku je nedavno jednog magarca strpala u zatvor zbog napada na dvojicu muškaraca, na jednom ranču u južnoj državi Čijapas i nedoličnog ponašanja. Kod nas je poslanik državnog parlamenta napao novinara na očigled kamera i okupljenih građana, i nikom ništa. Nedavno je saopšteno da se zvaničnici UN spremaju za dolazak vanzemaljaca. Na vijest da jedna američka agencija prodaje placeve na Mjesecu, morala je reagovati i svjetska organizacija sa najvišeg nivoa i podsjetiti na raniju odluku Ujedinjenih nacija kojom se kaže da nijedna država ne može sama uzeti svemir, već samo pojedinci. Eto prilike da mnogi narodi i nacionalne manjnine dobiju svoje države. U takvom apsurdnom svijetu nemoguće je ne pisati satiru. Toga je bio svjestan i Miladin Berić pišući svoju knjigu aforizama višesmislenog naslova «Na evropskom prutu». Upravo taj uslov ispunjavaju aforizmi Miladina Berića. Jednom je Gabrijel Laub, očigledno nesklon sedmoj umjetnosti, duhovito rekao: «Budućnost literature je u aforizmu. Od njega se ne može snimiti film. » Ali, oni koji danas pišu aforizme, njima je već odavno pukao film. Valter Benjamin, njemački kritičar i esejista između dva svjetska rata, rekao je jednom prilikom, da je za njega esej bio vulgarno opširan i da bi radije izabrao da piše aforizme, da ga nisu plaćali po broju ispisanih redova. Tako je i danas. Pišući aforizme ovdje se niko nije obogatio, ali čitajući jeste. Za slobodno mislećeg čovjeka, nema ništa sumnjivije nego kada ga vlasti stalno nekuda vode, juče u svijetlu komunističku budućnost, danas u Evropu. Na tom evropskom p r utu čovjek se često izgubi i zaluta. U toj kolektivnoj laži se rađamo, odrastamo i umiremo, uhvaćeni u kovitlac ubrzane istorije koja nam na usta izlazi. Za njegove aforizme se može reći isto ono što je Jovan Skerlić rekao za misli jednog drugog autora: To je «srebrna poluga raskovana u sitan novac». To su varnice duha, glavolomije misli, verbalne akrobacije i lapidarne formule, ali nerijetko i lucidne moralne i filozofske maksime. Faraon na zemlji, a piramida pod zemljom. To je bila odlična prilika da se pokupi kajmak. Prut je šiba, batina, najčešće s dva kraja. Prut je i štap u diplomatskom rječniku, koji obično ide uz šargarepu. Prut je rijeka u Moldaviji, granica između Evropske unije, NATO-a i komunizma moldavskog tipa. Na šta je sve mislio autor, možda na nešto konkretno, određeno, ali i na sve to zajedno, ostaće zagonetka. Tajna koja se otkriva samo čitanjem. Prikaz knjige i izbor aforizama, po J. Nikoliću, takođe je objavljen na ovoj stranici. Piše:Đorđe Latinović Neko je rekao da je sva istorija neka vrsta plagijata. Drugi, domišljati i pragmatični ljudi su govorili ne izmišljaj, već plagiraj i proživjećeš mirno i lagodno svoj život. Čini se da je originalno stvaranje kreativna muka koja donosi samo probleme, za razliku od plagiranja. Ipak plagiranje nije nešto što bi samo po sebi bilo za svaku osudu. Kritikovanje stvaralaca zbog plagiranja meni se čini gubitkom vremena. Samo sitna duša može se još baviti time. Veliki stvaraoci ne obaziru se na plagijate svojih radova. Njih to i ne zanima. Meni je bliska ova ideja. Zato su lapsusi vrhunske izjave, jer su krivotvorene misli ustaljenih fraza. Oni su posljedica nekontrolisanog, neočekivanog, automatskog mišljenja, što je bio nedostižni ideal nadrealista. Smatrao je da je ono što je ušlo u civilizacijski kulturni kod čovječanstva postalo opšte javno dobro i jednako pripada svim ljudima svijeta. Sredinom devedesetih godina napisao sam aforizam: I poslije Tita Titanik!. Dakle, slučajnosti su moguće i dešavaju se. Sa kratkim i duhovitim mislima je tako. Uzimao bih poznate misli poznatih autora i u njima promjenio samo jedno slovo, najviše jednu riječ, tako da bi one dobijale potpuno drugačiji smisao i značenje. Je li ovo plagijat ili kreacija na poznatu temu? To je umjetnički potpuno legitimno kao književni postupak. Za svoju drugu knjigu aforizama brižljivo sam odabrao naslov »Molotovljev koktel«. Mnogo godina kasnije, Stevan Tontić, pjesnik i prevodilac njemačkog jezika, rekao mi je da je pod istim naslovom Peter Gajst objavio knjigu-izbor protestne poezije pjesnika iz Istočne Njemačke. Naravno da nismo znali jedan za drugog. Drugom prilikom desila mi se zanimljiva anegdota. Aforističar Vječeslav Krsmanović, poslao mi je na recenziju rukopis svoje prve knjige aforizama. Ja sam počitao rukopis i napisao svoje mišljenje o rukopisu uz primjedbu da u tekstu postoje aforizmi koji se ponavljaju i neki aforizmi koji svojim sadržajem liče na već poznate aforizme i da bi mogli biti plagijati, uz preporuku da ih autor još jednom provjeri i izostavi iz knjige. Među tim aforizmima bio je i aforizam Ko leži na parama, ima pravo da ih ponekad i opere. Nedugo zatim autor mi je poslao isječak iz novina iz kojih se vidi da je on autor navedenog aforizma. Kod dvorečeničnih aforizama prva rečenica može biti ista, ali umjetničko, kreativno rješenje, poenta aforizma, uvijek se nalazi u drugoj rečenici, i ako ona nije uspjela, džaba mu i prva rečenica. Pisanju se uči pisanjem. Kao što se trčanje vježba i usavršava samo trčanjem. Čitanje aforizma djeluje podsticajno na aforističare. Dar i inspiracija su ono po čemu se autori razlikuju. Kvalitet pisanja se brzo prepozna i nemoguće ga je plagirati na duži rok. Prije ili kasnije svaki pisac otkrije svoj trag. Zato plagiranje aforizama ne nanosi mnogo štete ni plagiranim autorima ni aforistici, već prije svega onome ko se bavi ovim uzaludnim poslom. Od plagijata aforizama glava ne boli. Mnogo opasnija pojava od plagiranja aforizama je nekritičko recenziranje knjiga i autorska hiperprodukcija. Autorska prava dobrih aforističara već odavno su prešla na narod. I zavještana budućim generacijama na vječnost. Kao što su plagirane misli i autori osuđeni na zaborav. Loše kopije nikada ne mogu nadživjeti dobre originale. Bio jednom neki L. Naime, nađe negde neki aforizam koji mu se sviđa i učini mu se da ga je upravo lično napisao, pa ga uskoro objavi pod svojim imenom. Voleo je recimo da uzme po ceo stubac iz novina od jednog autora, ili da napravi izbor iz nečije nove knjige a sve to lepo potpiše sa L. Nije prihvatao bilo kakve sugestije i upozorenja, jednostavno je bio autentično ubeđen da je upravo on autor svih tih sjajnih aforizama. Ali je napravio prillično uspešnu aforističarsku karijeru, bio je član Udruženja književnika, dobijao brojne nagrade na raznim konkursima i festivalima i objavio čitavu gomilu knjiga. Bio je mnogo uspešniji od nekih originala. Istorija svetske književnosti vrvi od plagijata i plagijatora. Onih koji su u svom pokušaju da dostignu zvezdane visine nekog svog književnog idola, a zbog lične literarne nemoći, pribegavali magiji prepisivanja i plagiranja. Često to sve nije bilo podmuklo i planirano. Često je to bio onaj tamni trenutak kada se gubi razum a mrak iluzije postaje lična stvarnost. U psihijatriji se to zove psihoza, gubitak testa realnosti. I to jeste bolest. A prema svakoj bolesti pa i takvoj treba biti maksimalno tolerantan. U vicevima ludaci umišljaju da su Napoleoni. U kliničkoj praksi da su neke važne ličnosti. U književnosti da su pisci. Namerno i svesno prepisivanje i potpisivanje tuđeg dela moglo bi se nazvati bezobrazlukom. Smišljeno i podlo korišćenje tuđe kreativnosti zarad lične koristi i različite vrste lične dobiti sankcionisano je, srećom, i krivičnim zakonom. Na tom putu podlosti nekom se nađu i maleni aforizmi, kao zgodni za kopiranje zbog svog obima i forme. Srećom, takva drastična amoralnost je najređa. Kopiranje , prepisivanje i citiranje aforizama od čitalaca, ljubitelja i simpatizera bez navodjenja autora ne može se smatrati ni tretirati kao plagijat. To je verovali ili ne upravo najveći uspeh svakog pisca. Postati anonimna narodna književnost, za pričanje i prepričavanje. Najčešći afoplagijati su upravo plod slučajnosti. Veliki broj aforističara misli i piše na istu temu i pokušava da je reši na svoj afonačin. Problem nastaje zbog ograničenog broja afo tema i nevelikog broja afonačina. Veliki broj strela u istu metu i neminovno, kad-tad, pogodi se nečija tuđa strela. To se naročito dešava aktivnim strelcima koji često ispaljuju svoje žaoke. Izgleda da u aforistici kvantitet uslovljava plagitet. Ta vrsta plagijata mogla bi se nazvati savremenim ratnim terminom - kolateralna šteta. Slučajno plagiranje nije ništa loše i prosto je neminovno. Naravno, za potrebe rešavanja autorskih prava može se prednost priznati onome koji je prvi opalio strelu, a za to isterivanje prvenstva mogu poslužiti objavljene knjige i datumi u novinama. Mada, ruku na srce, ni tu ne treba terati »mak na konac«, kolateralne plagijate autor treba da evidentira pre svega zbog sebe, da ih ne bi nepotrebno uvrstio u knjigu ili javno govorio. Kvalitetan aforističar ne treba da se preterano brine za takve sitnice i treba da ih shvati kao neprijatnu beznačajnu neminovnost. Možda najviše ima poluplagijata. Njih ima zaista prilično i odnose se na vrlo slične i već objavljene afoideje. Poluplagijati su takođe u najvećem broju kolateralna šteta ali su ponekad i svesno variranje tuđe uspešno obrađene teme. Na primer, nekome se svidi nečiji aforizam, super je, hajde da i ja pokušam nešto slično na istu temu i ideju... I tako nastane poluplagijat, koji formalno nije potpuni plagijat ali nekakav ipak jeste, posebno što nastaje na svesnom nivou i sa namerom. Poluplagijati se teško mogu dokazati ali srećom ni za to nema nekog posebnog razloga. Eksperimentalno je dokazano da najviše poluplagijata ima kod minornih autora skromnog kreativnog potencijala inspirisanih nekim određenim afo idolom. Gotovo je nemoguće napraviti poluplagijat bolji od dobrog originala. Sve u svemu, plagijati različitog porekla i postojanja su sastavni deo naše aforistike. Vredni i temeljni dr Djordje Otašević nalazio je pojedine aforizme potpisane od preko pedeset autora. Lično verujem da ni jedan od njih nije u nekoj ozbiljnijoj antologiji, jer prave i originalne ideje su ipak prava retkost, naročito u aforistici. Dakle treba pisati i pisati. A o plagijatima neka se brinu dokoni moralisti, perfekcionisti i odgovorni urednici. I naravno, treba se čuvati najvećeg od svih plagijata- plagiranja samog sebe! Milan Beštić, rođen je1952. Objavio je knjige aforizama: Cvrčak svira himnu 1990 , Cvrčak je pojeo mrava 1996 , Tako je govorio Pinokio 2001 , Neću da trošim ćutanje 2006 , Sabrani aforizmi 2006. Za knjigu Tako je govorio Pinokio dobio je nagradu Radoje Domanović, koju dodjeljuje Udruženje književnika Srbije. Dobitnik je Prve nagrade za aforizme na VII Crnogrskom festivalu humora i satire u Danilovgradu i nagrade Dragiša Kašiković koju dodjeljuje Srpska reč. Aforizmi su mu prevođeni na desetak jezika. Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija. Živi i radi u Beogradu. Izbor aforizama iz knjiga Milana Beštića Genije se rađa jednom u sto godina. Nagradu koja se sastoji od povelje i svega 50. Kada smo imali diktatora, imali smo o čemu da pišemo, pa je tako nastao Glas javnosti, Vreme, B92 i drugi. A sada su na vlasti kulturni momci koji govore jezike, koji su završili Oksforde i Harvarde. Nose crne čarape bez rupa, uopšte ne liče na socijaliste. I kako sada da pišemo protiv njih, kad smo ih mi doveli na vlast? Časni žiri koji je radio u sastavu Srba Ignjatović, Aleksandar Čotrić, Radoslav Tilger, Dragutin Minić Karlo i Miljurko Vukadinović, nije detaljno obrazložio zašto je baš Kaporu dodelio ovo prestižno priznanje, što nas primorava da sami istražimo motive za ovu nehotično duhovitu odluku. Možda je Momo nagradu zaslužio dugogodišnjim članstvom u Međunarodnom odboru za istinu o Radovanu Karadžiću? Ili mržnjom prema Sarajevu koju je umetnički uobličio u svojoj Sarajevskoj trilogiji Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada i Čuvar adrese? Ili ratnim huškanjem i podrškom zločinačkoj politici Slobodana Miloševića koju je promovisao u svojim kolumnama krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina? Stavljanjem Milorada Ulemeka Legije i njegovog Gvozdenog rova u rang Paunda i Vijona? Širenjem ideologije krvi i tla? Ili zbog svega toga zajedno? Teško je ući u logiku žirija, ali je očigledno da su književni kriterijumi pali u vodu i ustupili mesto novoj ideološkoj podobnosti. Onaj ko zagovara etničku mržnju, podržava ratne zločince, lupeta bedastoće o ćevapčićima, kajmaku i pasulju kao dokazima srpske superiornosti - taj se automatski kandiduje za većinu književnih priznanja u zemlji Srbiji, uključujući i nagradu koja nosi ime nesrećnog Radoja Domanovića. Ukoliko se pisac, pak, usudi da misli malo drugačije - na primer, da nije baš u redu ubijati civile, žene, decu, starce, čak ni u ime srpstva; da Srbi nisu najbolji, najlepši i najpametniji; da hermetički zatvoren nacionalni tor možda i nije baš ideal kojem treba težiti - taj po hitnom postupku biva proglašen za izdajnika, stranog plaćenika, izroda i dotiranog pisca. Kapor, na sopstvenu sreću, nema takvih problema. On je izabrao stranu na vreme, čim je ugledao milo lice Slobodana Miloševića i zaljubio se u njegovu krvavu harizmu. Potom se Kaporova nežna emocija preselila na markantnu figuru Radovana Karadžića s kojim je uspostavio trajno malebonding prijateljstvo. Pomogao je Srbima u Bosni da ne budu poklani kao njihovi očevi i dedovi 1941. Pomagao im je i pre toga kao psihijatar klasičnog tipa, pomogao je Crvenoj zvezdi da osvoji mesto koje joj pripada, pomogao je svakome dok je bio predsednik Srpske, do njega je svako mogao da dođe - od seljaka do akademika. Svojom tolerantnom ličnošću pomogao je i međunarodnim pregovaračima kada se odlučivalo o sudbini Srpske. Nije onda nikakvo čudo što je upravo Kapor 2002. Posebno je zanimljiva jedna ilustracija u knjizi koja prikazuje čoveka koji neodoljivo podseća na Dragana Davida Dabića, nadrilekarsku masku pod kojom se krio Karadžić. Zlobnici bi pomislili i ne bi pogrešili da je Momo Kapor još 2002. Popović se pojavio u prošlom vijeku -osamdeset i neke. Počeo je majstorski zanat pisanja aforizama kakav njeguje beogradski aforističarski krug na čelu sa Aleksandrom Baljkom. Već nakon nekoliko godina pobijedio je na Prvom jugoslovenskom festivalu aforizama, 1990. Od tada Popović stvara još intenzivnije i još snažnije, što se može vidjeti i po šest objavljenih zbirki aforizama: Organizovano rasulo 1994 , Kad porastem, biću veliki 1997 , Periodični obračun 1999 , Aforizmi i druge priče 2002 , Spojeni sudovi 2004 , Kad porastem, biću veliki — drugo dopunjeno prošireno izdanje 2005. Kvalitet njegovog stvaralaštva krunisan je nagradama: Dragiša Kašiković, Radoje Domanović, Gradske biblioteke grada Pančeva, a dobitnik je i nagrade Đorđe Fišer koju dodjeljuje Drštvo književnika Vojvodine. Popović spada među najznačajnije aforističare ovih prostora. Njegov opus je impozantan, i po broju napisanih ali i objavljenih aforizama. On je satiričar koji zna da preslika stvarnost u aforističku umjetnost, u onom dijelu koji je čini apsurdnom, paradoksalnom, nelogičnom i iznad svega nepomirljivom, da je kao takvu registruje i predoči čitaocima svih uzrasta. Njegovi aforizmi zrače pronicljivošću, paradoksalnošću, satiričnošću, jakim obrtom između početka i kraja, jezgrovitim kontekstom i svim onim što ih svrstava u misli visokog kvaliteta. Popović tretira široki spektar tema, analitički, temeljno, sugestivno. On je u svojim zapažanjima oštar, direktan, bez ustručavanja, ugledan za sve one koji hoće da uče ovaj zanat. Sa malo reči kazuje i previše. Piše zanimljivo, mudro i duhovito i o najozbiljnijim temama. Sasvim u skladu sa opredeljenjem najboljih satiričara da se bave najkrupnijim društvenim temama, i Popović piše o bitnom, pogađajući svojim oštrim perom in medias res u suštinu stvari... Da je veliki Domanović pisao aforizme, verovatno bi ličili na Popovićeve, jer Zoran je prikazao i dokazao izuzetnu literarnu i ličnu hrabrost... Knjigu koja je pred nama, izdadalo je Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančevo u 500 primjeraka. Ipak, donosimo izbor na sopstveni rizik. Stoga se njegovoj eksploataciji poklanja posebna pažnja. Misli dolaze iz glave. Svaki je otišao u paru sa svojim policajcem. Izmislili smo ga kad se najmanje nadao. Za to su bile potrebne decenije organizovanog rada. Niko neće da popusti. To je sada slobodna teritorija. Sada naša ognjišta branimo u dubini neprijateljske teritorije. A onda je i on pobegao. Gine i od noža i od metka. Od viška glava ne boli. Skratiće nam on muke. Narod ih je prepoznao, i opet glasao za njih. Oni su im poslovna pratnja. Ubio se od batina! I ljudožderi prelaze na zdravu ishranu. One više nisu ono što su nekad bile. Ona mene ne može da vidi kad sam pijan, a ja nju kad sam trezan. To se zove slobodan protok informacija. Ja znam da vredim mnogo više. Pošten čovek ima svoju cenu. Ako dođe sa ženom, biće nas troje! Ja sam joj drugi! Mislio sam da će tata da nam kuva. To se stalno menja. To je hrana za pse. MOMO KAPOR POSTAO SATIRIČAR… A DA TOGA NIJE NI SVESTAN Dobi i Momo Kapor nagradu za satiru! Čudi se Momo, kako to da je dobio nagradu za satiru, kad satire više nema?! Momo od rušenja Berlinskog zida na ovamo ništa više ni ne čuje, ni ne vidi! Kaže Momo u izjavi koju je dao RTS-u, to što nam se sada dešava, to su sve same sitnice... Valjda mu je upala zvezdana prašina u oči, pa krupnije stvari i ne vidi! Čestitam ti Momo na nagradi! Nisi baš Radoje Domanović, al možeš da prođeš kao satiričar... Povodom dobijanja nagrade Radoje Domanović za 2009. Kada se čitaju satire Radoja Domanovića, vidi se da je imao mnogo razloga za njihovo pisanje. On tvrdi da na Satira festu, koji organizuje Beogradski aforističarski krug, uvek učestvuju isti aforističari. Da ne govori istinu lako se može proveriti. Na festivalu uvek učestvuju oni koji su poslali najbolje radove, a takve propozicije, složićemo se, direktno su usmerene protiv Jozića i njemu sličnih. Najveći problem Milivoja Jozića je sam Milivoje Jozić. On je samom sebi nepremostiva prepreka. Jozić, građanin, silno želi da nastupa zajedno sa najboljim aforističarima iz regiona, ali Jozić, spisatelj, nema ni znanja ni talenta da mu tu želju ispuni. Da se Jozić kojim slučajem bavi tenisom, sigurno bi nagrdio organizatore što mu ne dozvoljavaju da učestvuje na Vimbldonu. Iz pitanja koja M. Pošto se Beogradski aforističarski krug ne smatra nadležnim za Jozićev slučaj, s njim nećemo ulaziti u raspravu. Namera nam je samo da ukažemo na jednu pogubnu pojavu u aforističkom svetu. A u znak dobre volje, Joziću i njemu identičnima daćemo jedan besplatan savet. Sigurni smo da bi tribine našeg najvećeg stadiona mogle da prime sve one aforističare koji po sopstvenom uverenju spadaju među deset najboljih. Mesta će biti za sve, ali samo ako svi akteri budu stajali. Učesnici jedne takve buduće revije gluposti ujedno bi bili i oduševljena publika, pa bi i posećenost ovakve, bez sumnje, atraktivne manifestacije bila više nego zadovoljavajuća. Protiv skakavaca, koji svakodnevno jedu ugled naše aforistike, ne može se mnogo učiniti. Nemerljiva je šteta koju oni nanose minijaturnom književnom rodu i našoj satiričnoj književnosti. Upravo zato što ih je mnogo i zato što su hiperaktivni. Oni se prosto utrkuju ko će više jeftinih i banalnih dosetki da smisli i objavi. U toj trci naš Jozić, na koga se uvek kladimo, ima odlično prolazno vreme. Onima koji imaju preteranu volju za pisanjem — nema leka, a njihovim čitaocima, ako ih imaju, neka je Bog u pomoći. Za Beogradski aforističarski krug Aleksandar Baljak, predsednik Upravnog odbora PUCANJ U PRAZNO Još su stari Grci govorili da nikada nije ništa toliko dobro da ne bi moglo da bude bolje. Izgleda da o tome ne vredi govoriti nekim članovima Uprave Beogradskog aforističkog kruga zbog umišljenosti da su nepogrešivi u svom radu. Tačno je da ni prošle godine nisam prošao na njihovom festivalu jer nisam ni konkurisao zbog neobaveštenosti o njegovoom održavanju, kao što neću više ni konkurisati dok je na čelu srpske satire polusatiričar, koji ne piše satire, humoreske, epigrame, već samo aforizme, i to ne dobre, nego odlične. Ni najveći srpski satiričar Radoje Domanović nije pisao aforizme. Svojim neutemeljenim komentarom mog teksta dali su mi povod da sada iznesem možda još veći propust festivala od učinjenog. Na ovogodišnjem festivalu satire nije pročitana nijedna satirična priča ili neki drugi deo njene celovitosti, pa ispada je satira deo aforizma, a ne obrnuto. Takođe nije pročitan nijedan aforizam o tekućoj svetskoj ekonomskoj krizi, a sigurno ih je bilo. Među njima je bilo i desetak mojih, od koji navodim samo jedan: Svetska ekonomska kriza obići će Srbiju. Od kuće do kuće. Ako bude reagovanja sa njihove strane i na ovaj moj tekst, molim tekstopisce da kažu da li su neki članovi Uprave Beogradskog aforističkog kruga prekršili zakon o sukobu interesa primanjem honorara za svoje nastupe na svom festivalu i zašto nisu odredili u propozicijama konkursa slanje priloga pod šifrom. Milivoje Jozić, Novi Beograd Tekst je prenijet u obliku u kojem je objavljen u rubrici pisma čitalaca. Otkad je aforizam najkraći i najbrži put do istine, pred aforističarem je izbor da bude Lec ili zec. Ništa nije kako je. Mnoge stvari su na dohvat ruke. Treba samo dići dva prsta. Uistinu, za njih sam digao dva prsta. Srednji i još jedan. Kad se dignu tri, pitanje je koji je srednji. Kod Čotrića nema nedoumice: on je u krvnom srodstvu s Vukom Karadžićem, političkom — s Vukom Draškovićem, satiričnom — s Lecom. Kad moždane vijuge nabreknu, izbiju na čelo. Na njemu se nalaze istorijske i poneka preistorijska ličnost. Da je istorija učiteljica života, bili bismo u magarećoj klupi. Ona je odskočna daska za poslaničku. Nasuprot parlamentarnoj većini, poslanik Čotra diže glas protiv onih koji prosipaju bisere gluposti, te od Doma prave svinjac. Zna da ćemo biti na konju kad se rešimo magaraca. Nepisano pravilo jače je od zakona logike: ako ste nekoga napravili magarcem, vi ste mu otac. Otkad se pojavio On, mnoga deca su ostala bez očeva. Da Veliki Srbin nije viši od malog Srbina za nečiju glavu, ne bi nas Najveći Srbin dvadesetog veka vratio u devetnaesti. Da ga je Otac nacije pravio po sećanju, na nešto bi i ličio. Njemu Staljin ne bi skinuo glavu, već kapu. Hteo je posle da se uhvati za glavu, ali je bilo kasno. Da je tada banuo bez brkova, ne bi se znalo ko je ko. Posle raskida sa Staljinom skinuli smo portrete, ali je ostao ram. Zna se kome je ram jaram. Čim se oslobode jarma, Srbi legnu na rudu i na zabludu. Ne je negacija, njet — afirmacija. Oni kojima su usta puna zemlje sve pretvaraju u blato. Kal, glib, blato — zemlji svejedno u čemu će se valjati. Po jednima: napravili bismo ga od blata, ali nam je ponestalo materijala. Drugi ni da čuju: nećemo ga praviti od blata - zato što ćemo ostati bez zemlje. Bilo kako bilo, Srbi su nebeski narod - ostali su bez zemlje. U našoj zemlji je nestao srednji sloj. Podzemlje se stopilo s vrhom. Da ne bude zabune, nije reč o vrhu ledenog brega, nego o dnu. Trebalo je, kažu, promeniti sistem. Kao da je ovde bilo nekog sistema: u našem ludilu nema sistema, u našem sistemu ne manjka ludila. Prema tome, ludo smo se proveli. Nemamo pojma ni gde smo bili, ni šta smo radili. Što se njih tiče, ništa nisu činili bez znanja drugova koji pojma nemaju. Radili su kako su najbolje znali. A baš nije trebalo tako. Da ne idem dalje od sebe, bio sam u deset partija, ali sam se ponovo učlanio u prvu, jer sam dosledan. Doktore, da li sam daltonista? Ne vidim razliku između crvenih i crnih. I zaista, nema razlike: crveni oktobar plus crveni jul jednako je crni petak. Bivši komunisti tvrde da sa sobom nemaju ništa zajedničko. Presvukli se - posle pedeset godina. Posle rata svi generali p